Инклузија, оцена стања и препоруке.

Извештај са Конференције:

Како постоје бројни изазови у овој области, одлучили смо да организујемо Конференцију „Положај ученика са смањеним приступом у образовном систему РС“ и уз подршку бројних професионалаца разговарамо о инклузији по мери детета. Током конференције свој допринос је дало око 70 професионалаца, наставника и стручних сарадника из школа за децу са сметњама у развоју, али и из редовног система, представници Министарства просвете, удружења и Повереника за родну равноправност. Овде доносимо извештај са Конференције. Инклузија, оцена стања и препоруке:

Инклузивно образовање, у Србији уведено је 2009. године усвајањем Закона о основама система образовања и васпитања. Прокламовано је једнако право и доступност образовања без дискриминације и издвајања на основу тешкоће и сметњи у развоју. Стандарди у погледу образовања деце са сметњама у развоју и инвалидитетом подразумевају једнак приступ образовању, спречaвање свих видова дискриминације и обезбеђивање инклузије на свим нивоима. Примена стандарда је у циљу потпуног развоја личности, умних и физичких способности, талената и креативности деце са сметњама у развоју и инвалидитетом, као и потребну подршку ради њиховог ефикаснијег образовања. Образовање мора да буде прилагођено развојним способностима детета и да доприноси максималном развијању њихових способности. Како постоје бројни изазови у овој области, одлучили смо да организујемо Конференцију „Положај ученика са смањеним приступом у образовном систему РС“ и уз подршку бројних професионалаца разговарамо о инклузији по мери детета.

Сва истраживања наводе да су у Србији последњих петнаестак година спроведене значајне реформе система образовања и васпитања и унапређен је положај деце са сметњама у развоју.

У школе за децу са сметњама у развоју ученици могу да се упишу на основу мишљења интерресорне комисије (ИРК).  ИРК је намењена за процену потреба за пружањем додатне образовне, здравствене или социјалне подршке и уз сагласност родитеља, само уколико је природа и озбиљност сметње у развоју детета таква да се похађањем редовне школе не могу постићи задовољавајући резултати и поред додатне подршке. Поред отклањања физичких и комуникацијских препрека, предвиђена је могућност доношења индивидуалног образовног плана. Као циљ додатне подршке, утврђено је постизање оптималног укључивања ученика у редован образовно-васпитни рад, осамостаљивање у вршњачком колективу и његово напредовање у образовању и припрема за свет рада.

Закон о средњем образовању и васпитању ( ЗОСОВ, члан 12) прописује да „ученик коме је због сметњи у развоју и инвалидитета, специфичних тешкоћа у учењу, социјалне ускраћености, ризика од раног напуштања школовања и других разлога потребна додатна подршка у образовању и васпитању треба да испуњава здравствене услове који одговарају захтевима занимања.“

Инклузија није и не сме бити сама себи циљ.

Она треба да буде средство – метод за остваривање вишег, општијег циља, а то је постизање оптималног укључивања ученика циљне групе у друштво, у редован образовно-васпитни рад, осамостаљивање у вршњачком колективу, његово напредовање у образовању и припрема за свет рада.

Инсистира се на праву сваког детета на квалитетно образовање, без дискриминације, али се поставља питање да ли свој деци са сметњама у развоју и инвалидитетом та права користе. Питање је да ли друштво декларативно проводи инклузију у образовном систему, а заправо ове ученике оставља без низа неопходних мера које се тичу базичних људских права која се тичу здравствене безбедности, боравка на свежем ваздуху, довољне физичке активности, па до вежби за развој животних вештина на оспособљавању за самосталнији живот. Индивидуални образовни план, као универзална мера подршке није довољан и не може одговорити на ове потребе. Ученици са тешким и вишеструким сметњама немају могућност избора. Утолико је друштво одговорније за њихову добробит.

Према ставовима професионалаца изнетим на конференцији, као и резултатима истраживања, намеће се закључак да ефекти инклузије нису у складу са очекивањима и да држава у целини, а не само систем образовања, мора да предузме хитне мере како би подржало инклузију деце са сметњама у развоју и инвалидитетом у свим областима друштва. Иако су уведене различите и бројне мере за подршку деци са сметњама у развоју како би се под једнаким условима укључила у систем редовног образовања, системи подршке још увек не функционишу на начин који им омогућује укључивање у образовни систем и учешће у образовном процесу једнако као и другој деци. При томе је увођење у редован систем онемогућило испуњавање низа других, базичних потреба.

Према резултатима истраживања о ефектима инклузије дат је преглед и ОЦЕНА СТАЊА.

Присутан је низ недостатака и препрека које треба отклонити како би инклузија дала пун ефекат.

• Не постоји прецизна евиденција о броју деце са сметњама у развоју и инвалидитетом као и врсти и степену ометености.

• Правни оквир захтева додатно унапређење. Потребно је прилагодити наставу интегрисаним приступом и ученике са вишеструким и тешким сметњама увести у интегративни модел наставе где би могла да се промени уобичајена структура распореда са часовима од 45 минута, као и да се омогући рад оним стручњацима који су од изузетне важности за добробит ученика (дефектолози, физиотерапеути)

• Питање доступног образовања се често не разматра, појашњава или се своди само на један аспект доступности. Распрострањено је поједностављивање да се о доступном образовању говори само из перспективе архитектонске или физичке приступачности, док је доступност много шири и свеобухватнији принцип. Постоји више нивоа и аспеката доступног образовања: законска, физичка, економска, административна, информацијска, социо-културна доступност, социјална инклузија и др.

• Недовољна је обученост наставника, васпитача и сарадника за инклузивно образовању и начину и моделима пружања додатне подршке деци и ученицима. За одређене поремећаје и стања није довољна обука, већ је потребна експертиза других струка.

• Пројектно финансирање услуга додатне подршке не обезбеђује одрживост и сталност услуга додатне подршке.

• Мишљење ИРК у овом тренутку не сматра се обавезујућим. Иако се у већини случајева поступа у складу са мишљењем ИРК у целости или у највећој мери, постоје случајеви да услуге које је ИРК препоручила нису обезбеђене.

• Постојећи правни оквир је предвидео педагошку асистенцију али се тек очекује имплементација. Током конференције смо чули излагање г. Мирослава Павловића који је говорио о напорима у Министарству просвете да поправи ситуацију. Током конференције смо сазнали да је обука за педагошке асистенте сведена на 2 недеље и то онлајн наставе. Као професионалци са деценијским стажом, сматрамо да то није довољна помоћ и да оваква врста обуке не може да припреми никога за реалну ситуацију на терену. Сматрамо да би много боља ситуација била ако би се укључили изузетно искусни професионалци који би као тимови пружали подршку широм Србије.

• Нису обезбеђена довољна средства за финансирање услуге Лични пратилац и та услуга се финансира из система социјалне заштите, а постојећи прописи не дозвољавају да лични пратиоци буду чланови породице детета.

• Нису у довољној мери развијене услуге додатне подршке унутар установа образовања и васпитања. Успостављање и развијање услуга препуштено је капацитетима самих установа, које су оптерећене недовољним људским и материјалним ресурсима.

• Број стручних сарадника у установама образовања и васпитања није ни приближно довољан.

• Број ученика у одељењима превелики је за спровођење образовног процеса заснованог на индивидуализованом приступу и уважавању потреба детета и ученика.

• Такође, процес реформе је недовољно транспарентан, недовољно се уважава искуство из досадашње праксе и школе не добијају повратне информације и одговоре на многа питања од Министарства и Радне групе за унапређивање рада школа за децу са сметњама у развоју.

• Нису у довољној мери развијене услуге додатне подршке у оквиру система социјалне и здравствене заштите.

• Није успостављена адекватна интерресорна сарадња просвете, здравства и социјалне заштите.

• Посебно је осетљиво питање стварања адекватних услова за професионално оспособљавање и запошљавање деце са интелектуалним сметњама у развоју и инвалидитетом (са тежим и вишеструким сметњама).

Изузетну захвалност за успешну организацију конференције дугујемо смима присутнима који су своје време искористили да дају свој допринос.

Библиотека града Београда је изузетан домаћин, а сви њени запослени су вредни професионалци. Овом приликом у организацији су учествовале: Амела, Исидора и Јана и ми им се захваљујемо.

Захваљујемо се и спонзорима Скроз доброј пекари, која као друштвено одговорна фирма, и иначе пружа подршку и запошљава ученике са сметњама у развоју.

Захваљујемо креативном тиму Војстојса и надамо се наставку сарадње.

На крају, али не мање важно, захваљујемо се организационом тиму конференције у саставу: Софоја Дамњановић, Јелена Јерковић, Светлана Јоксимовић и Милена Шакић.